ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ
Води ли пут наш к теби, да ли води?
Пењи се тихо, зимзелене,
Уз плочу бледог мрамора.
Видик се крвљу сав зарубио,
Знам да си скривен у морима сјања.
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.
Једино ти си што је протуречно —
Кад си у срцу да ниси у свести...
На ком се мосту икад могу срести Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!
Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак — је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?
Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.
Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе —
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.
Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.
У бразду бацих семе кедра,
Те непобедне свете сржи,
Којег у своду неба ведра
Нит олуј сруши нит гром спржи.
У светло јутро тога дана,
Бацајућ семе, рекох: — Буди
У мојој бразди крв титана,
Идеја силе сва у груди!
У простор бачен глас што стреми,
Да га небеса буду пуна!
И реч што никад не занеми,
И вечно будна божја струна.
А као песник, ти ћеш бити
Странац у свету и у гори:
Од осама се што усхити,
Од хладних звезда што сагори. Да пођем уз реку, све до врела,
Да знам и извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела,
А црно трње све гушће.
Падне ли звезда с немим мраком,
И оде из сене у сену,
Срце се дигне њеним траком:
Ка месту откуда крену.
Где је тај светли извор, шта је
Та истина прва, далека?
Не води ништа у те краје! Све дубља и црња је река.
Да најзад с чистог захватим врела!
Да спојим извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела,
А црно трње све гушће.
Тако селица јато гладно,
Све море прешавши зрачио,
Падне по трњу: за њим хладно,
А пред њим немо и мрачно. На чему зидам цркву, на чем?
На стени, песку или блату?
Личи ли страшни ангел с мачем
Судији моме или брату?
На мосту међу обалама,
Збуњен и крвав од свог ланца,
Кога ћу ноћас срести сама —
Убијцу или доброг странца?
Господе, знам ти клицу чудну
у свем мом добру и у квару,
Јер огледаш се мени у дну —
Као небеса у бунару.
Сенка је твоја дан што зари,
А ја те трагам у час сваки:
О боже увек неједнаки,
И друкчији у свакој ствари!
Хоћеш да сазнам духом холим
Све замке путем злим и правим,
Издајство друга којег волим,
И лаж у срећи коју славим.
Али ја стојим срца празна,
За сваку тајну зла и добра;
Руку је моју снашла казна
За плоде које и не побрах.
Искушитељу, пун сам страха,
По беспућу и блату стида; Смрзавам од твог топлог даха,
У тми без свести, злу без вида.
Али сам невин, јер ја страдам;
И чист јер чекам дан открића;
И новорађан јер се надам;
И пијан само од твог пића!
Хулим у мисли коју родим,
А тобом трепте моје струне:
Не видим пута којим ходим,
Али су очи тебе пуне.
Кроз мој сâд река тече,
Света и обасјана;
Увире сва у вече,
Извире сва из дана;
Светла реч Бог што рече
Да плоди тло Ханана.
Виноград мој у страни,
И трешње већ у цвету.
Одозгор у час рани
Зазори целом свету!
Туде се бију за нас
Вечито Јуче и Данас.
На песку мога врта,
Разливен сав у злату,
По сунчаноме сату
Један зрак с неба блуди:
И равнодушно црта
Пут земље и век људи.
Тај замор без сна и без помоћи,
Без жеље за пир и за ловоре:
У ове моје горке поноћи
Све слутње дођу да проговоре.
За тобом трагам кроз све продоре,
Жено, злим морем слутње тучена —
У месечеве светле одоре
И магле звезда сва обучена.
Приказе сву ноћ слазе с тавана,
Сто ножа моје руке требају!
Ноћас ме кроз мрак, као Гавана,
На раскршћима маске вребају.
Како су тамне ноћи звездане,
И страшне замке празних путања!
Како су пуне редом бездане,
И како кобни гласи ћутања.
Ноћ је наједном пала црна,
Као под крилом гаврановим.
Беле ће руже с оштрог трна
Да плану рано с даном новим.
Учаурена буба ћути,
И преде свилу за плашт Цара;
Запалише се Млечни Пути,
И препуни се сребром бара.
Зрно у мраку журно клија,
Да га израсте цела шума!
А на мом путу сама сија
Сумња, то сунце мога ума.
Кад прођу дани, ко ће знати
Да каже повест о њима —
Пролазе као луди свати,
На белим и бесним коњима.
Ја расух песму као море,
Сви од ње звуче гајеви;
И блага која у дну горе
Чуваху љути змајеви...
Мину са својом свитом целом
И љубав с њеним болима,
Са пажевима и са велом,
Плачна у златним колима.
А крв још пуна жеђи бесне —
Жеђ мача и кад мирује! —
Да сваком чашом о под тресне, Као кад тиран пирује.
Као да у сјај мојих вода
Још суза није канула,
И да је јутрос с младог свода
Први пут зора сванула.
Никад се нисам на те бацио каменом,
Нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.
Из свију ствари ти си у мене гледао,
Твој громки глас сам чуо у морском ћутању...
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
Само за твојим жишком следио путању.
А од тебе се никад нисам одвајао,
Стога и не бех самац у дну свих осама...
Због тебе сам се клео и за те кајао,
Кад падне горко вече по горским косама.
У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.
А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.
С мора на чијој црној плочи
Сва мирна сунца седају,
До на брег смрти, с кога очи
На оба света гледају —
Понор по понор, где год сину
С небеске светле чистине...
Док путић једном најзад мину
Између сна и истине.
Вај, ништа више да не прене
Тај пухор сна и замора, Пењи се тихо, зимзелене,
Уз плочу бледог мрамора.
Иде сен моја поред мене,
Огњена сабласт и џин модар;
Преда мном као вођ без смене, Као жбир за мном, нем и бодар.
Пред шумом преста да ме прати,
За шумом већ ме опет чека;
Пред праг ће цркве збуњен стати —
Тај предисконски страх човека.
Тај знак што мркне и што сјаје,
Тај говор неба речју тамном!
Докле ће ићи и што траје —
Та горка игра сунца са мном?
Све ће под небом даље сјати,
А сен и човек, два близанца,
На раскршћу ће неком стати
Да оба збаце терет ланца...
Но тражиће се, док дан сија,
Две судбе вечно сједињене:
Сенка од земље безмернија,
Први ветри с цвећа носе
Све петељку по петељку,
Селице за горске косе,
И звезде за црну реку.
А ништа ме не погледа
Још једанпут; све нестаје,
Све се жудно овде преда
Овој смрти која сјаје.
Све су очи засењене
Тихог мрења том лепотом;
И свака ствар што се крене,
Зажуди да умре потом.
Вај, зна само дух човека
И за живот и за мрења:
Две обале усхићења,
Које плоди иста река.
Срце са својим златним кључима
Бије у браве тамне капије,
Где ћути зла и недокучима
Истина моја која вапије.
А лаж са уста која пољубим
(Отров у златној чаши причести,
Убијца с мачем својим стогубим)
Мрачи све путе моје ничести.
Сјаји дан међ црним борима,
Мркне ноћ измеђ белих кринова,
Божји лик трепти на свим морима,
Сваки час свемир ниче изнова.
А веру моју црква убила,
А моју сумњу страх заледио,
Уста ме лажи само љубила,
Издајник само за мном следио.
Мој се дух божјег вина напије,
Срце се светој речи отвори,
А бдим пред страшном бравом капије,
Дивови сунца, као ветри,
Пролазе овуд с неба врућег,
И мину горке речи две-три
Пророка негде вапијућег.
Ноћ овуд свугде смрћу заспе;
Али већ јутром, дан без гласа
Све љубичице Парме распе,
И светле руже из Шираса.
Има и на тлу очајноме
Увек кап Божја која капи,
И крвожедни крик Саломе,
И један пророк који вапи.
Нигде ни пустош није сама,
Свуд срце људско себе сеје,
Свуд се усели људска чама —
Све се на нашој крви греје.
Свуда где дође бол човека,
Испуни понор који зјапи:
Од једне сузе тисућ река!
И свуд по један пророк вапи.
Падају сутони први плави,
И звезда већ зрачи с речног дна.
Засипа с топола мир по трави...
Анђели веслају барке сна.
Нестаје и с даном део мене,
Путима незнаним куд и све...
Лагано као што и цвет вене,
Умиру јесени хладне, зле.
А када у тренут неки касни
Све ствари зажеле задњег сна —
Пред ким ће поћи да негде заспи
Ледена звезда са речног дна?
Господ ме сеја цело време,
И свуд сам нова реч и знамен —
У белом хлебу прво семе,
У тврђавама први камен.
И први пољуб заљубљених,
И нож у руци харамије,
И молитва из срца смерних,
И сан на песку гладне змије. Господ ме сеја прегрштима
Пољем што вечна сунца плаве,
Да будем његов знак међ свима,
Његова златна труба славе.
И бродолом у освит ведар,
И очајников крик за снагом;
И на Либану сјајни кедар,
И страшна војска пред Картагом.
Господ ме сеја целом шаком
У часу светлу и голему, Да будем јутро дану сваком,
И његов глас и кључ у свему.
На пустом путу атом праха,
У небу сунчев круг и слика,
Жижак у дому сиромаха,
Суза у оку мученика.
Видик се крвљу сав зарубио,
Први кос пева танко и тање.
Аждају Свети Ђорђе убио,
Сребрним копљем баш у свитање.
Крај цркве чемпрес црн загустио,
Христово јагње овца родила,
И Свети Марко орла пустио,
И Свети Тодор свог крокодила.
Голубица у сунцу синула,
Са лишћа капљу свете арије...
Два апостола туд су минула
С поруком сина чисте Марије.
Крај реке зраче бели кринови,
Пада сноп зрака с неба средине:
И сја ореол вечни и нови
Јагњета што гре преко ледине.
Кад мину месец жут за косама,
Тада с небеских црних ледина, —
Као кап паде та реч једина:
Тад појмих шта је моја осама...
И појмих као отет чарима,
Шта значи страх мој међу стварима.
Развије јутро као пламене,
Хиљаду белих крила по мору,
А светлом земљом проспе знамене,
И речи свуд по белом мрамору.
Тад су пред тајном што је морила,
Сва уста ствари проговорила. Творче, кроз олуј и кроз ћутање,
Слушам све твоје сјајне гласове;
А чекам кад све минеш путање,
Пољем кроз наше светле класове,
Крај пута к мени атому скривеном,
Да приђеш у те часове:
И ословиш ме правим именом.
Jа сам тај путник што је кренуо
У предисконско прво свитање,
За путем увек пут променуо
Међ звездама кроз вечно скитање.
У смрт и живот, трен и трајање,
Из облика у облик ходећи,
Вечити покрет кад и стајање,
И увек нов у новој одећи.
У олуј сунца и у мракове,
Као Реч чиста некад бачена,
Свих праоблика носећ знакове:
С краја до на крај нит провлачена.
Сејач и семе, реч и обличје,
Од прапочетка исто начело;
Закона истих хладно заточје —
И једно у свем што се зачело.
Али у патњи вечних промена,
Свемоћни! дух мој сада напије
За првим јутром тим без помена,
За чистим прагом прве капије.
Прођох све своје страшне путање
Звезде и мрава; с тобом ходећи,
Сав круг обиђох; познах ћутање
Ствари у њиној сјајној одећи.
Сад опет куцам на тим вратима
Са којих пођох; опет вапијем,
Клица живота неповратима,
На првом врелу да се напијем!
Да стрела с другог копна бачена,
Ко зна за коју коб изливена,
Врати се с овог пута смрачена —
Свом стрелцу ком и не зна имена.
Kад небо засја прво вече,
Чу се глас звезде с видокруга:
— Ја сјам за срећне, једна рече.
— А ја за бедне, каже друга.
— Ја краљевима, збори трећа.
— Ја херојима. — А ја робљу.
— Ја заљубљеним! — А највећа:
— А ја за дугу ноћ на гробљу.
— А ја ћу, чу се из тог шума,
Светлости таште дати реку:
Као Божанство, та коб ума,
Што сјаји само у човеку.
Kад мој прах, Творче, мирно пређе
У грумен глине ужежене,
Тад неће више бити међе
Између тебе и измеђ мене.
Кад сврши ропство два начела
Духа и тела, зла и добра,
Пашће тад уза свих почела
У задњој берби коју обрах.
И постајући безобличан,
На повратку свом старом путу —
Теби ћу бити опет сличан,
И првом дану и минуту.
Носећ у шаци прегршт сунца,
У зеницама неба комад,
Сићи ће најзад са врхунца
Тај астрални и вечни номад!
Као у сјају новог дана,
Дирнута крилом ветра блага,
Гранчица мирте зањихана
Не оставивши нигде трага.
Памтим те путе куд сам једрио
Морима што су вечно зрачила;
Чији се видик увек ведрио,
А слутња никад не помрачила.
Тај архипелаг где су цветала
Тек откривена поља румена,
И химерична јата слетала
На младу бразду првог грумена.
Где непроходне шумске пагоде
Држе у небу звучне сводове;
Где дају, као светле јагоде,
Све тајне сунца своје плодове.
Први пут небо ту засијало
На људску срећу и на болове;
Ходисмо туд где све је клијало,
Само Бог и ја кроз те долове...
Ја одох даље новим лукама,
До звезда брод је мој узлетао:
А држим и сад још у рукама
Неки цвет црн што ту је цветао.
Нема коментара:
Постави коментар