ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ

РЕФРЕН  

Знадем за неме сутоне,

Кад сав шум земље нестане ―

Где срце за час престане,

А душа завек утоне.  

Знадем за ноћи звездане,

Где се сва светлост пролије,

Да чашу туге долије,

Прокаже бола бездане.  

Знам љубав кад се усели

У срца сјајне палаче,

Па тужна песма расплаче,

Радосна песма уцвели.

Знадем за часе чамотне,

Јесени горке, згружене:

Све ствари стоје здружене,

Само су душе самотне. 

СУНЦОКРЕТИ 

У тужном оку сунцокрета,

Што немо прати неба блудње,

Ту су све жеђи овог света,

Сва неспокојства и све жудње.  

Шýме у страху свом од мрака:

„Бог је помало све што зâри;

И светлости је једна зрака

Мера и цена свију ствари!...

Све је што живи на дну тмине

С проклетством немим на свет пало —

Све што не гледа у висине,

И није једном засијало!...“

С истока краљи, обучени

У тешко злато, стоје плачни;

И жреци сунца, наспрам сени

Просјачки вапе у час мрачни.

Те тужне очи сунцокрета

У мом су срцу отворене —

Али су сунца накрај света,

И тихо слазе мрак и сене.  

Помреће ноћас широм врти,

Двореди сјајних сунцокрета,

Али ће бити у тој смрти

Сва жарка сунца овог света. 

СЕТА  

И давно траг људи куд неста,

Још широм по пољима плину —

Сав горки мир песме што преста,

И мирис жетве што мину.  

И давно мрак падне већ вани,

И задњи лик ствари се затре —

А цврчци од сунца пијани

Још кличу за подне од ватре.

Све траје на великој њиви,

Све једном што суза нам зали;

Јер стократни живот проживи

Све оно за чиме се жали.  

И срца мру, трошна међ свима,

И ташта и противуречна —

Но оно што на дну њих има,

Све само су делови вечна.

И траје све, као из клетве,

Кроз празна и печална места —

Сав мирис далеке жетве,

И горки мир свега што неста.

ПЕСМА МРАКА  

Све војске ноћи језде,

Заставе мрака вихоре;

Ветар је разнео звезде

И задње лишће са горе.  

Поноћни црни петли

Већ су се трипут чули;

У луци фар не светли

Где брод мој мирно трули.  

Црни ће ветар да пири,

И кише падаће црне,

док дан на окно завири

С детињим очима срне.  

Нешто што вапи нама

Одувек и без моћи,

На даљњим обалама

Умреће ове ноћи.  

ЧЕКАЊЕ  

Дуго се у потоку купа

Јутарња звезда; већ зâри,

А свуд још страшна, и глупа,

И нема апатија ствари.

Прошле су звезде и сати;

И таласи под луком моста;

А сву ноћ ја чеках да сврати

Неког свог незнаног госта.  

Сва копља јутра дуж неба,

Сва платна дана по долу...

А обед од вина и хлеба,

И лампа, још на мом столу...  

Да ли је могао проћи

Мој праг у замрклој цести?

Чекам и чекам све ноћи

Тог путника с неком вести.  

ПЕСМА  

И згубих у том немиру

Другове и све галије.

Који је сат у свемиру?

Дан или поноћ, шта ли је?

Дубоке ли су путем тим,

Господе, твоје провале!

Бусије с блеском краљевским,

Златне ме чаше тровале.  

Сунцима твојим опијен,

Сјајем небеских равница,

Не знах за твоју замку, сен,

Дно твојих гнусних тамница.  

И кад се откри путања

Сва сунца где су запала,

На мору твога ћутања

Као дажд ноћ је капала.  

МЕЂА

Када се јаве на црти,

На крају туге и пира,

Високе планине смрти,

И хладна језера мира —  

Ко чека на међи? О, та

Највећа тајна што траје:

Граница двеју лепота

И двеју сујета! Шта је?

То немо раскршће вера,

Мост бачен између срећа,

Та међа двеју химера —

Нег живот и смрт је већа!

Знам, чува безгласна жица

Све звуке неба и света,

И црна поноћна клица

Све боје сунчаног лета...

А страшна међа шта значи,

Што дели покрет од мира?

Шумна је река, кад смрачи,

Од својих обала шира.