ХИМЕРА
Све трагове којим непријатељ мину,
И његов сен као тамни сен на хриди.
Невидљивом сунцу пружам жудне руке,
И отварам срце неком кога није;
Душа ми је пуна мрачне хармоније,
Којој никад нисам саслушао звуке. Просторе сам празне населио собом,
И расуо себе, кô орион сјајан,
У неки свет срцâ и душâ, бескрајан;
И живим над страхом и лебдим над добом.
Од истине сам страшнији и већи:
Нити ме што вређа и нити што боли. Моја жудна душа неизмерно воли;
И сваки мој корак, то је корак срећи. Почнем јутром онде где вечером заста,
Увек држећ чврсто краје златне нити;
И мој дан безмеран усхићено свити,
С песмом јата болно распеваних ласта.
И док носим жељу отровану своју,
Као плес злих вила живот шуми, врви;
И све има ритам моје жедне крви,
И све мојих снова има страшну боју.
И тако, пун тамне невиђене вере,
Идем кобном стазом што је увек иста —
Кô злокобно сунце, док у мени блиста
Насмејано лице вечите Химере.
Mоје тамно срце, то је део свега —
Са звездама трепти, хуји с ветровима;
И онда кад стоји безгласно међ свима,
Један громки ехо ћути у дну њега.
На обали морској моје срце има
Жамор неког вала што вечито плине;
Што чува свег мора звуке и горчине,
И сву хуку давно нестанулих плима.
У залазак звезда изнад тамног хума,
Кроз сан поју птице у дубокој сени;
А безброј се гнезда одзивљу у мени,
И трагични одјек замркнулих шума...
И то звучно срце када једном заспе,
Свој бол откуцавши силним ритмом свега,
Неће бити страшног престанка за њега:
У звук и у светлост све ће да се распе. Увек заљубљено у вечност, док брује
Њиме сјајне сфере, страсно и далеко...
И кад очарано куцне срце неко,
То је моје срце што се опет чује...
Jа сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене.
Њен чар да је моје велико откриће;
Да мирно присуство те чудесне жене
Не разуме више нико осим мене,
Осим моје вечно очарано биће.
И пред чијом гордом лепотом од свију
Само ја отворих очи очаране,
И срце кô црни цвет из глухе стране,
Невидљиве капи док на њега лију.
И њена лепота, тако недогледна,
Необешчашћена хвалама глупакâ, Да обиђе тихо, као снопље зрака,
Све тамне путеве душе, само једне.
И ја кључар чудне лепоте, да с тајном
Срећом видим јасно да је ова жена
Од истога светлог ткива начињена
Од кога и болни мој сан о бескрајном.
Рече ми мој Творац у велико јутро:
Човече, дигни се и јави у плоти.
И у свој таштој и пустој наготи,
Иди кобном стазом коју будеш утро.
Бићеш силник свему кад и жртва свачем;
Живеће у теби исти час, — знај чуда, —
Пророк, лакрдијаш, краљ и његов луда,
Роб с ланцем о врату, и осветник с мачем.
Но бићеш неверан и болу и срећи;
Сумња ће ти дојку отровану дати;
И без топле вере ти ћеш мене звати,
И без праве сумње мене се одрећи.
Свагда, као крила, те сумње бескрајне
Над свачим ће тебе да држе високо,
Докле не затвориш болно своје око
На међи вечите истине и тајне.
Тако, као одјек у самотну гору,
Вратиће се путем који мени води,
Твој дух, сав окупан у вечној слободи —
Као црна птица у сунчаном мору.
Никад не знам куд ће нова песма хтети,
Новој срећи или болу старе ране;
Да као молитва у небо полети,
Или као капља отрова да кане.
Само чујем поклич у дну духа свога,
Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста;
И ја чујем благе речи вечитога
Како ми пролазе кроз срце и уста.
Тад све канда знадем појмити и рећи,
И погађам тајну скривену од свију:
Да претворим у стих бол од свега већи,
И јад у молитву и у хармонију.
И љубав што чезне, и јед што се гнуша,
Све је само песма: док мре у дубини
Сва у чудну светлост обучена душа —
Као звезда што се распада у тмини.
И док се у миру тка вечито ткиво,
Хуји глас стварања и ритам расула,
И док у те сате још страсно и живо
Све сазнају моја опијена чула —
Ја знам да нестајем у шýму што блуди,
Са сваким кораком којим нога крочи:
Стран за праву срећу и прави бол људи —
Упирући к небу зачуђене очи.
Наше две љубави пуне кобне моћи,
Од свију скривене, живе у свом стиду,
Као под звездама, заспали у ноћи,
Два мирна пауна на старинском зиду.
Кријем своју љубав као мржњу други —
Истом силом лажи и свим подлостима;
Као други стакло отрова, свој дуги
Свој бол безутешни ја кријем међ свима.
Колико је шуман ехо моје лажи,
Да не прену никог ударци мог срца! И колико мира у речи где грца
Цела једна душа и сан од свег дражи!
Сва је моја радост знати бол да скријем;
Сва мудрост, љубави дати изглед злобе;
Врлина, да презрем сузе које лијем,
И покажем срце као празне собе.
И тако две наше љубави очајне,
Огрнуте лажју вечитом и ниском,
Стоје немих уста у дну наше тајне —
Два црна пауна на зиду старинском.
Плетем своје гнездо изнад ваше главе,
Топлије од гнезда у орла и ласте;
Ветар отме грану или влакно траве,
А, кô цвет џиновски, оно ипак расте.
Све му мирне звезде светле кад се смркне,
И пуно је сунца, као чаша вина;
Змија на по пута застане да цркне,
Држећ мртви поглед пут наших висина.
У гнезду ће бити све ћутање шумâ,
И све песме рекâ у јутру кад свићу,
И сав страсни мирис с расцветаних хума —
Докле златно перје расте моме тићу.
Плетем своје гнездо високо над вама,
А још нико не зна место тога гнезда —
Оно иде као што над обалама
Путује у небу изгубљена звезда. И по мирном путу од мене до Бога,
Иде чудно гнездо, као бајка гола;
А сви звуци отуд што допру до кога, То је глас још никад нечувеног бола.
На моме узглављу сву ноћ мирисаху
Чежњиво и слатко твоје тамне косе,
Док се шапат чуо као песма росе,
И дуге заклетве у очајном даху.
А ја ипак не знам за радост и срећу;
Ја се бојим твоје подмукле Лепоте,
Да освету једном не затражи већу
За свирепа права што јој други оте.
Благосиљаш ропство и тегобне узе,
Срде ти је пуно небескога плама,
И сишла са мном до патње и срама,
И пролила си најсветије сузе.
А стрепим пред твојом подмуклом Лепотом —
Да не дигне једном, као гладна вила,
Док жалосна срца и не слуте о том, Два своја у сузе замочена крила.
И док љубав гори свим жељама њеним,
И ноћ тече дуга, мирисава, собна,
Крај нас, као сужањ, бди чудна и кобна
Лепота, с очима вечно замишљеним.
Jа те волим једним жаром невеселим,
И сумњом у тугу и лепоту јада;
Срећа коју имам уништава сада
Бесконачну другу срећу коју желим.
Заклањаш ми сунце, а дала си сама
Сто очију моме срцу, и све путе
Души, да би ипак сви нестали у те,
Као изгубљени звук у долинама.
И сто воља као белих јата к југу,
Да сва на твој острв падну очарана;
И сто вера да ти следе једног дана —
Кô сто бледе деце у литију дугу.
Дигла си сто мржња да стражаре, као
Сто црних једрила, сва пред твојом луком...
И тако мом даху принела си руком
Цвет твог бића крупан, отрован и зао.
И свом страшћу прве и последње жене,
Владаш мојом душом, свом и свагда; слична
Судби, тако и ти, силна, непомична,
Стојиш измеђ мене и свег око мене. Док из сухе стене бије нова вода,
И плави цветови из старога пања,
И сијају као у сâм дан постања
Сва звездана кола са великог свода.
Моју љубав тамну као мрак у чести,
Ја испуних мржњом, кајањем и страхом —
Но жеђ за издајством претвори се махом
Сва у нови завет и сласт исповести.
Тако горко пада неко вече бледо
На све моје путе, болно, по све доба,
Дубоко у мени: док љубав и злоба,
Као два анђела, поју напоредо.
Ви што се још нисте јавили из гнездâ,
Чија срца трепте још у капљи росе,
Чију страсну душу још ветрови носе,
И чији дах топли струји с мирних звезда —
Кад небројне очи отворите, када
Пружите спрам сунца безброј својих рука,
Све шуме без конца и мора без лука
Ваш светли долазак поздравиће тада. И сви поплављени у сунчаној киши,
Тамо, где малочас, у тренути страшне,
Збацисмо одећу и сандале прашне,
Стајаћете бољи, силнији и виши.
Тако опијени већ од прве чаше,
У екстази звука и сјаја што плине —
Пружићете бразду да свирепо мине
Њивом, где још чами зимско зрно наше.
Али ко ће тада бити међу вама
У тај дан без сумње, без бола, без сене,
Невидљивом нити привезан за мене,
Да одвојен стане међу хиљадама? И као ја некад у данима овим,
У вечерњој немој агонији мора,
Да донесе, мрачну, као песму бора,
Стару песму туге међ људима новим?
Да испуњен дугим сутоном и страхом,
Потомак мог бола, страсно као и ја,
Дигне свој глас, сјајан, као што се сија
Млечни Пут покривен усијаним прахом...
Но том вечном болу и тој тамној срећи
И реч једну нову ако буде дао —
Ко ће знати да сам некад ишчезао
Јер ту реч чудесну не умедох рећи!
Kо затвара ваше очи небројене,
Срца, срца, срца? И куда се распе,
Кад се свако од вас затвори и заспе,
Ваш свет од свег већи и лакши од сене.
И откуд на ове брегове, куд које
Падате, о срца, као вихор вила,
И сунчате тамна и велика крила,
Безумно пијући све звуке и боје.
У музици свега што око вас тече,
Сва сте увек пуна само вечитога,
А мрете, о срца, срца! И зар стога
Има среће за вас, срца? једно рече: „Бескрајне су наше среће небројене,
На тој међи измеђ вечног и тренутка:
Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка —
Свет је само оно које у нас стане.“
Сва је моја душа испуњена тобом,
Као тамна гора студеном тишином;
Као морско бездно непровидном тмином;
Као вечни покрет невидљивим добом.
И тако бескрајна, и силна, и кобна,
Течеш мојом крвљу. Жена или машта?
Али твога даха препуно је свашта,
Свугде си присутна, свему истодобна.
Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,
Рађаш се у мени као сунце ноћи,
И у моме телу дрхтиш у самоћи, Распаљена огњем или смрзла тугом.
На твом тамном мору лепоте и коби,
Цело моје биће то је трепет сене;
О љубљена жено, силнија од мене — Ти струјиш кроз моје вене у све доби.
Као мрачна тајна лежиш у дну мене,
И мој глас је ехо твог ћутања. Ја те
Ни не видим где си, а све дуге сате
Од тебе су моје очи засењене.
Бесконачне твоје очи, млада жено,
Две дуге вечери у пустињи мора;
Две суморне бајке што узнемирено
Имају шум слутње у гранама бора,
Две мирне галије с црним заставама;
Две жене у црном, на молитви, неме;
Две поноћне реке кроз краје од кâма;
Два гласника бола који кроз ноћ стреме.
Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,
Које вечном тугом опијене беху,
Свој су простор нашле у њеној чистоти,
А свој чар небески у њеноме греху.
Од суза просутих у велика бдења,
Те бескрајне очи сијају се стога, Далеким и чудним сјајем усхићења,
Као неке очи што видеше Бога.
Чувају на својој бесконачној мрежи
Све тамне екстазе снова које сања,
Очи непрегледне, на чијем дну лежи
Велика и мрачна сабласт очајања.
Докле спаваш, једна рука невидљива
Брижно сву ноћ ваја твоје мале дојке,
Брише и поправља, и вуче, и слива,
Креће мирне црте и прави увојке.
И поставља боје с вечите палете
На врх дојки и на усне насмешене;
Тка мрежицу ока пуну зла и сете; Преде влас и гибље таласе и сене,
И у душу сипа сујету; и смело
Свом магијом спола озари врхунце.
И док гради своје неизмерно дело,
Пристижу је јутра и подневно сунце.
Али прсти руке, незнане и чудне,
Не мирују. Залуд: у телу дубоко
Не ври још млад отров жеље нерасудне!
Ни глас да засузи, ни потамни око.
Тако равнодушна, мирна, ти си стала
Измеђ свег и мене; са страхом да не би
Сенка сумње на те, као порок, пала —
Да ниси над свачим, и циљ сама себи.
Oчи су ми као очи у номада,
Сунцима безбројним вечно опијене:
Бране да их умор јучерањи свлада,
А већ нов пут мотре неспокојне зене.
Хероји покрета, номади, над неким
Брегом тако зуре у видик пун дима, У мутној и страшној жеђи за далеким,
И у вечном своме боју с просторима...
Простором напито, моје срде гледа
Сјај нових небеса и фатаморгана;
Расплаче га свако сунце које седа,
И распева јутро сваког новог дана.
Сто очију својих моја душа смела
Отвара пред неком земљом недогледном;
Никад не захвати двапут с истог врела,
И два сна никада на узглављу једном.
Као да ме увек с другу страну реке
Чека моја срећа, као верна жена,
Што упреда тугу љубави далеке
У нит од преслице до златног вретена.
И као да лежи иза брега тамо
Болно наслућена моја страшна тајна:
Јер свака ствар коју душа дирне само,
Као она сама, постаје бескрајна.
Очи су ми као очи у номада,
Звезда очајања у којим је сјала;
И велика суза која из њих пада,
Не познаде никад земљу где је пала.
Kад геније ноћи на крилима сјајним,
Крилима од ватре, преко реке мину,
Невидљива вода усхићено сину,
И запева гласом болним и бескрајним.
Кад поноћни ветар поред горе глухе
Прође и отресе тешки мрак са грања,
Као страсна песма жудног умирања,
Чу се глас музике из трстике сухе.
Кад за пољем пуним црне детелине
Почеше влашићи да бледе и слазе,
Мртво лишће поче да пада на стазе,
И као црн уздах да изби из тмине.
Сад, у ово дуго вече које пати,
Цела моја душа затрепери гола,
А челом уморним од труда и бола,
Смрт је прешла руком, меком, као мати.
Убрисаћу с уста мучну кап горчине —
И као краљевић из старинске бајке,
Поћи ћу за гласом што зове из тмине,
Као гласи давно нестануле мајке.
С очима већ пуним звезда што ће доћи,
Ја ћу да се пустим у то море таме;
И заиграће у својој самоћи
Срде од чекања и од среће саме. Далеко ћу поћи од те кобне горе,
Где очајно слушах, по све ноћи пуне,
Да сто врела сумње жалосно роморе
Гласом који јеца и песмом што куне.
И за једром које не зна да кривуда,
Морепловац-витез по незнаној води
Откриваће острв по острв, да свуда
Огласи се краљем и даље заброди.
Мој змај непобедни биће на мом штиту,
И моје ће име бити на мом мачу;
И водићу гордо своју сјајну свиту —
Идући за гласом што се једном зачу.
И минућу ноћу крај твојих обала,
Док ронећи сузе и не слутиш о том;
И поћи далеко преко тамних вала —
Све у болној жеђи за новом лепотом.
И кад паднем, најзад, нико неће знати
Мој очаран задњи осмех да прочита;
Лицем победника разблудно ће сјати
Сунце заробљено у зрцалу штита.
Нису те гласници огласили мени,
Нити чух кораке твоје из далека;
И не знам кад беше већ минута нека
Кад се мој дух напи твоје светле сени.
Јер ти си постала у мени, и била
Мисао исконска што најзад однемље,
Златна нит из стене, и семе из земље,
И мах у рамену још нениклог крила.
Ти никад не позна тај пут вијугави,
Пут којим извана доводи унутра,
И којим све мора да се врати сутра; Као цвет у мору, у мени се јави.
Из мог сна поникла, и ти беше ташта;
Плод мога порока, крволочно јетка;
Плод мисли, и ти си била без свршетка;
Плод мојих сујета, подлија од свашта.
Плод мојих самоћа, беше пуна сете;
Плод мржњâ, уста ти беху отрована;
И плод мојих сумња, ти си прешла, страна,
Сав пут с плачем као изгубљено дете.
Но цвет сна отровног не преста да сише!
И ја умрех у час кад се беше хтело
Задња капља крви, коју немах више,
Да окончам лепо и злокобно дело. У зенице ме непрестано гледа:
Шта тражи у мојим очима та жена?
Сјај магијски неког сунца које седа —
Једну другу жену и друга времена?
Јер заљубљен поглед жене добро види
У очима нашим, кроз сиву дубину, Све трагове којим непријатељ мину,
И његов сен као тамни сен на хриди.
Дуго сја на оку тугом вечно младом
Лик жене што га је очарала једном;
Зато једна жена зна кад пође крадом
Поглед за одбеглом и за недогледном.
Од прошлости је душа направљена;
Слике су по цвећу зрак сунца од јуче;
Од свачега је пала нека сена;
И усахле реке и сад негде хуче.
А наше љубави што су давно пале,
Као побијена јата на пô пута,
Још живе животом свог првог минута
У очима што су некад расплакале.
Tа љубав без циља и без сутрадана,
Зла сестра вечности, у бесу свег хитног
Носи знак највеће коби што је знана:
Сав ужас пролазног и бол неумитног.
Тај свемир насликан на валу што бега,
Сав покрет просторâ у трептању листа —
Љубав је без сутра вечнија од свега:
Јер и после смрти још је увек иста.
Та љубав што умре у напону врелу,
Мач скрхан на самим врховима тврђа,
Има победничку гордост на свом челу:
Јер умре у сјају пре него зарђа,
Она прође душом као из далека
Залутале птице у светлости маја;
У песми су њиној гласи других река,
И на крилима им сунце другог краја.
И она нестаје пре веселе жетве,
Увек неувела у свему што вене,
Без свога завета и без своје клетве —
У лепоти речи једном изречене.
Mој непријатељу са два ока жарка,
С ножима у отров замоченим, где си?
Ти пред чијим духом падне свака варка,
И о штит чији се разбију сви беси!
Лепи, силни, грозни! жељан сам те и ја,
Да банеш под маском друга или госта;
Да такав, полу-бог, половину змија,
Вребаш ме кроз лишће и чекаш крај моста.
Да ми мисли знате једини бог и ти;
Да те за леђима осећам, на миру;
Да ни реч ни поглед не могу ти скрити;
Да знаш где је отвор на моме панциру.
И моја ноћишта, и пратњу на друму;
И мој траг на песку, и мој сен на зиду;
И као што љубав зрачи једном уму,
Да свирепа мржња светли твоме виду.
Освајач, злочинац, и херој међ нама,
Да те славе људи и нуде се жене;
Твој брод да с великим златним катаркама
Пун сјајних хорова пролази кроз пене.
Да мог бога мрзиш једном мржњом холом,
Да се гнушаш моје мудрости: и блажен,
Да моју оштрицу хваташ руком голом;
Да знаш да ћу бити исмејан и згажен.
Нек се само један с раскршћа широка
Врати са крвавом рукавицом: ходи!
Мој непријатељу с два велика ока,
Сви су пути празни и мрак је на води.
Да те видим, страшни! Глухе су ми ноћи
Без твојих корака: вечно, непрекидно,
Без тебе ћу бити бедан и без моћи,
Мали, и унижен, и побеђен стидно.
Летети, летети, летети високо,
Незнаном простору као старом другу,
Витлати се као омађијан соко,
И умрети, сјајан, у сунчаном кругу. Чути само замах свој у просторима —
Музику свог крила! И на самом крају,
Свој траг изгубити и циљ међу свима,
Ишчезнувши тако у небу и сјају.
Да ми жеђ осете кобну и све вишу
Очи што су туде дуго светлост пиле,
Као вир две овце са руном од свиле,
Као крв две ноћне сабласти што сишу.
Да не памтим ниско рођење под мраком;
Да као гнев светлост сва испуни мене;
Да сам као копљем прожет сваким зраком,
Ту где горе вечне подневи без сене.
И страшна раскршћа сунаца, и пути
Куд олуј светлости непрекидно иде,
Кроз неми предео где влада и ћути
Бог који убија очи кад га виде.
Да само с висина за поноре знаднем,
Бацивши у простор конце својих жила; И летим вечито, и летим док паднем
Само под теретом озарених крила.
Свој једини живот ти живиш у мени;
Да будеш осећај и сан ти се сазда;
Не тражим на путу твој лик наслућени —
Далеко ван тебе иде твоја бразда.
Очи су ти зато да оплоде звуке,
И глас да молитву у срцима роди;
Сав покрет изгледа замах твоје руке;
Ти сјаш у стварима као дан у води.
Твој је дах да семе не смрзне у њиви;
Твоја љубав да би било побожности;
Твоја равнодушност, да може да живи
Гордост очајања и горки чар злости.
Ти ниси у себи јер ти нема краја;
Твој говор почиње музику свих вода;
Речи су ти конци у ткиву свег сјаја;
Идеш, кô молитва, од земље до свода.
И ти си начело већма него биће...
Ноћ да блисну звезде; замах победника,
Да буде победа... Лепота, откриће,
Пре него мом духу беше реч и слика.
Сутони без шума твојих корачаји,
И тама без твога шапата, и сати
Први кад се нема више шта да таји...
Прве празне стазе кроз рогоз и влати.
Ова чар чекања празних и без мéне!
Некад беху у час месечевог сјања
Само дух и очи тобом испуњене —
А сад те је пуна сва ноћ очајања.
Некад чух твој корак или шум одела,
А сад те ноћ носи у сваком свом шуму;
Звезде у покрету; мирна светлост бела
У свим приказима на замрклом хуму.
Нема твојих стопа путем што крстари,
Али ти сад идеш светлим просторима;
И твој печат кобни сад носе све ствари;
Твоје су сад очи у водама свима.
Знам да нећеш доћи, а чекам; и маште
Непознате среће расту у ноћ нему;
Нећу више чути твоје речи таште,
Да твој глас свемоћни осетим у свему.
Зборим ти несталој, док жалосно плави
Мртви сјај месечев на планинској рти.
Ти си још уза ме; врата су љубави
Увек отворена, као врата смрти.
Речи неслушане, ви лепоте чисте,
Истине у зрачном непорочном руху! Речи у самоћи очајања, ви сте
Сетни говор с Богом, његов глас у духу. Из смрти у живот непрекидно ходиш:
За мој сан умрла, живиш у мом болу;
Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш;
Бедну, а кроз сузу ја те видим холу!
Из мог благослова прешла си у клетву,
И бол одрицања; твој век свагда траје...
Вечно семе спрема своју вечну жетву,
Љубав се зариче и када се каје.
Тако се обнављаш вечна, несавладна,
И новорађана у мојој самоћи...
Док звучни сутони падају и хладна
Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи.
Љубави умиру без збогом, сред њине
Агоније дуге, неме, неприступне...
Ничу и мру у свој лепоти тишине,
И кришом затворе своје очи крупне.
Зар вечита није љубав, као душа?
Зар најлепши део душе није вечан?
На морима смрти вал који пенуша,
У ноћима смрти млаз сунчани течан?...
Када цвет увене, нова звезда блисне.
Но поглед умрлих љубави куд гледа?
Мору иду реке, земљи горе лисне,
А љубав ћутању с уснама од леда.
Мру у једној речи што се није рекла,
А у којој беше сто врела живота...
Тако јата звезда што су простор секла,
Мру у капи росе на листићу плота.
Од љубави наших веће су тишине...
Тишина је мати љубави; и така
Као голубице од себе их вине,
И опет у руке враћа јој се свака.
Бол је дао овој љубави горчину,
Лепоту и тајну; мрачна сумња моја:
Сав простор и ужас; коб и очај: њину
Свемоћ; задња суза: неба седам боја.
Нит знаде за вино у купи од злата,
Нити за пољубац у заклетви; сама,
Мучки као злотвор, ушла је на врата,
С ножем, не у руци, већ у зеницама.
Њен је плашт сунчани можда ткиво лажи;
Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене
Страшне мистерије; но док удар тражи,
Све цвета под њеном ногом куда крене.
Јер од твог отрова мој сан беше јачи:
Твој сам појас ткао од сунчаних млаза,
И ти си светлила; јер свему куд зрачи
Моје сунце дадне сијање екстаза.
Своју веру нађох у свом сну о вери...
Твој нож не убија него блиста блистом...
Јер ти беше тренут у мојој химери,
Мој сан о доброти и вера о чистом.
Jедним истим путем нестаћете обе —
Ти и моја младост, лица невесела,
И с печатом горког проклетства сред чела,
Као неутешне две кћери Ниобе.
И кад најзад падне задња страшна сена,
Знаћу неумитног очајања радост:
Да има сто срећа, али једна младост;
Стотину љубави, али једна жена.
Тако, као звезде у локви на друму,
Умреће та љубав у свом стиду многом,
С једном црном раном у срцу и уму —
Већ с првим пољупцем и са првим збогом.
Док крупни свећњаци догорели гасну;
Разбијене чаше испите; док модру
Своју сен још бацаш на завесу јасну;
Док још жиг твог тела видим на свом одру.
Као да је само моје срце хтело
Да злурадо позна дан који те оте,
И та нема патња да постане врело
Моје величине и твоје лепоте.
Пиће мога тела и светлост мог духа,
Мог сопственог гласа одјек у дну дола,
Некад празник мојих очију и слуха,
Да сад будеш тајна горчине и бола.
Ти у којој љубљах своју илузију,
Свој сан о љубави и сан о лепоти,
И неку реч страшну казану у плоти,
А коју ја појмим силније од свију.
Замркнућеш болно са кобима свима,
У дну моје сумње и кајања крута,
Као да те нагло стигла на по пута
Ноћ што силно дажди мрак по бреговима.
И стопе у песку избрисаће наше
Исти топли ветар, који нежно свима,
Нечујан, отвара срце цветовима,
Да нове светлости налије у чаше.
Мој ће се дан нови да јави с врхунца —
И као што некад пловљаше по калу,
Заиграће срце на светлости валу,
Као цвет очаран, отворен спрам сунца.
И ја ћу да видим, из језиве сене
Кад излете бела распевана јата,
И како је слична та срећа из блата
Богињи рођеној из сунчане пене.
Сваки шум да сећа твог ћутања; свака
Тмина опомене на светлост твог гласа;
Да је срце пуно све твојих корака;
Да на свачем лежи сенка твога стаса.
Увек незаситно, моје срце хоће
И задњу кап чаше још неиспијене...
Два су кобна врела човекове злоће:
Љубав спрам божанства и љубав спрам жене.
Заборав је мирно умирање срца,
Бездушно и болно одрицање ћутке;
Презриви дах смрти у души што грца;
Заборав то значи мрети на тренутке.
Ко зна сузе ствâри које оставише?
Двоструку смрт гробља где суза не капи?
Бол именâ која не помињу више?
Крик заборављених љубави што вапи?
И страшно ћутање натписа са стене,
Што поста нечитљив? И проклетство немо
Речи, што сад чаме, непротумачене?
Тугу траве путем куд сад не идемо?
Ко зна плач идола под земљом? Ко знаде
Клетву молитава замуклих? И ране
Непамћене среће и престале наде?
И горчину једне сузе убрисане?
Нестати у нечем које срце воле,
Умрети у нечем бесмртном! Свог мача
Бацити пред ноге неке моћи холе
Што је и од руке херојеве јача.
Бити пред бескрајним узвишеног ситан;
И тражећи горко срећу међу нама,
Веровати најзад, у час неумитан,
Да је сан порекло свима истинама.
Но тај острв сунца сам пронаћи; сјајни
Циљ свију циљева и свег вечитога!
Рећи своме срцу да је свет бескрајни,
Једно добро за се, ван људи и Бога.
Добро, не знајући да има доброта!
Храбро, не познавши ловор ни измирне!
Чисто, и не чувши да има чистота:
Срце, као сунце, да злâти што дирне.
И сјајно и слично само својој мети,
Као озарено сунчаним априлом,
Све путеве сумње тако да надлети —
Не дирнувши земљу друкче него крилом.
Oстале су страшне речи неречене,
Само твоје очи, мирне као тмина,
Оне су гледале и слушале мене;
Мој бол на твом уху певаше тишина.
Каква химна срца, та реч неречена!
Та реч што не позна беспућа ни блудње!
Кад тишина збори место нас, реч њена
Има сву чистоту сна и болне жудње.
Та блага музика љубави што ћути,
Има мир молитве у дубини духа:
Никада се речју лажи не помути,
Нит се глас порочни дирне нашег слуха.
Идеја у неми камен увајана;
Вера сва у сузи што неће да кâпи;
Та заклетва што је у незнан час дана;
И највиши закон бола који вапи.
Tи си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
Моја реч у шуму; мој корак, и блудња;
Само си лепота колико си тајна;
И само истина колико си жудња.
Остај недостижна, нема и далека —
Јер је сан о срећи виши него срећа.
Буди бесповратна, као младост; нека
Твоја сен и ехо буду све што сећа.
Срце има повест у сузи што лева;
У великом болу љубав своју мету;
Истина је само што душа проснева;
Пољубац је сусрет највећи на свету.
Од мог привиђења ти си цела ткана,
Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;
Ти беше мисао моја очарана;
Символ свих таштина поразан и леден, А ти не постојиш нит си постојала;
Рођена у мојој тишини и чами,
На сунцу мог срца ти си само сјала:
Јер све што љубимо створили смо сами.
Mоја сумња страсна, и светла, и плодна,
Моје друго биће и други вид; јетка,
Брани коју чашу да испијем до дна,
И да коју срећу познам до свршетка.
Моје срце држи прстима од леда,
И мој дух напаја кајањем без мере;
Мој поглед у небо да очајно гледа,
Да мрзим без снаге и љубим без вере.
Но она обасја мој ум обеснажен,
И даде мом духу, слабом као сламка,
Сто крупних очију, да озарен, блажен,
Мине сваки понор и зна где је замка.
И да је доброта, одрицање; и да
У заклетви има издајства и срама;
И у победама пораза и стида;
Ниске безбожности у свим молитвама.
И у чистој вери, празноверја; да је
Љубав себичнија него наше злоће;
И колико лажи наше сузе таје,
И мрачних завера замукле самоће.
Тако ослобођен и себе и других,
Гледам како пада и последња уза...
И горд сам у часу искушења дугих
Што бар не зајецам кад ми пође суза.
Гледаћу твој сјајни сен на таласима,
И стопе на песку; с јутром на врхунцу,
Као прво гнездо будно међу свима,
Ја те певам као химну земље Сунцу.
Ти си искра мога мача победнога;
Сто музичких врела што брује и плаве;
Поглед који хоће да сагледа Бога;
Пехар из ког пијем страшно пиће Славе.
Кроз тамну је пустош моје крило секло,
Где сад сја твој покрет и твоја реч зари;
И као да свему ти беше порекло,
Сунце што ми откри место свију ствари. Све воде посташе за одсев твог стаса,
Простор, да имаднеш душу зачуђену,
Мир тамних долина за ехо твог гласа,
Сунце да на свету бациш своју сену.
Ти си као лађа с крупним једрилама,
Што носи поднебља других копна; о, ти,
Што се, неумитна, јави међу нама
Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти.
Знам за неизмерне и болне самоће,
Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,
И кад срце празно престаје да хоће
Ни венце победе ни љубави жене.
Знам за непроходне самоће без даха,
Кад конци са свачим падну покидани,
И у којим срце застане од страха;
Кад свему око нас изгледамо страни.
Кад нас очи ствари равнодушно мотре,
И душа пред собом престрављена стане;
И сопствена повест кад се цела потре;
И кад је од леда суза која кане.
Ни семе у бразди, ни стопа на путу,
И како је тешка сена коју вучем!
Канда туђе срце бије у мом куту?
Све светле палате живота под кључем!...
Вај, колико пута умиремо? Ко би
Знао за све тмине под сунцем! И зна ли
Ико сва беспућа у сутону доби?...
И како смо често очи затварали... I
С које се обале укрцах, о Силни,
У то јутро као у почетак спева?
И шта доприноси твојој величини
Тај мој атом бачен у сјај једног днева?
Чим ће да оснажи хор којим те славе,
Мој слаби глас сумње; и чим да појача
Сјај сунаца што те непрекидно плаве,
Жижак оног који у тмини корача?
Господе, који ме посеја и зали,
Зашто бејах нужан у свету и пуку?
Прођох пут и видех све сем тебе. Али
Кад год мој брод нагне, нађем твоју руку.
II
Ти који ни по чем ниси нама сличан,
Ни својим образом, ни мишљу, ни делом,
Који у покрету стојиш непомичан,
И страшан и мрачан под сунчаним велом!
Дао си ми очи да ти видим дело,
И слух сав твог гласа да напојен буде;
Но да целог века одричем те смело,
Примих дух мудраца, детета и луде.
И да никад страшни не видим ти престо,
Ти ми даде сумње мутно око ово;
Но да вечно питам за твој траг и место,
Усади ми бедно срце човеково.
III
Када те не нађох у сумрачном долу,
Тражих те на брегу; и не налазећи
Твој узрок и разлог у људскоме болу,
Тражих твоје благо присуство у срећи.
Јеси ли у страшној катастрофи звезда,
Или хармонији светлости? О Боже,
Зар си сав у добру, у миру свих гнезда,
Док негде злочинац оштри своје ноже?
Знам из твоје вене да теку сва мора,
Знам од твога даха да пролиста шума —
А оста недозван на вапај свог створа:
Срећа нашег срца и коб нашег ума.
I
Jедино си које нисмо измислили!
Над свом игром духа сама стојиш смело!
Стварнија од саме стварности; у сили
Своје негације, биће и начело.
Општа, свеобимна; и сутон и зора,
Ти си у свемиру једино чег има!
Ти си и Да и Не; а у тајни мора
На врху си светлост, мрак у понорима.
И као по ветру лако перје птичје,
У теби се крећу светови и бића:
Живот није друго до твоје наличје,
Твоја друга битност сав тријумф развића.
II
До последњег од свих твојих обручева
Сви плашљиви знаци бивања и смера, Све је твоја игра! Свуд очајно пева
Пук сиренâ твојих у празнини сфера.
Ти си у дну моћне клице која клија,
Појам и решење; ти држиш у руци,
Кô што понор држи бродове у луци,
Сав свет безграничних сунаца што сија.
Ти си повод и циљ; и стравична мајка
Свих мрачних контраста и свих привиђења:
Једина истина и једина бајка;
Збир свију символа, игра свију хтења.
III
Ти си одрицање Бога који има
Свој извор у правди; и божанства чија
Суштина је милост; својим законима
Поричеш да има циљ и хармонија.
Јер правда и милост, сав су појам Бога:
Где је циљ ван добра? Где је хармонија,
Осим у љубави? И знак вечитога,
Ако не у срећи свемира? — Свуд зија
Твој понор и злочин; свуд су твоји пути
Бесмисла и страха; саму, узвишену
Над свачим, дух људски само тебе слути:
Мајку која рађа и светлост и сену.
IV
Но пред равнодушни свемир што га кочи
Мир твојих начела, стане бол човека
Усамљен пред свачим!... И збуњене очи
На тамној матици твојих немих река.
Стоји људско срце, та очајна мера
Ствари у космосу. Крај је свих дилема,
Конац свих питања и судба свих вера:
Јеси ли ти само или тебе нема.
И док је све мрачна безуветност стегла,
Има једно место где је прсла уза:
То је горки простор у који је легла
Та наша самотна и исконска суза.
I
Богињо, која си, охола и прека
Са једног незнаног раскршћа голема,
Први пут изашла пред очи човека
Држећи две дојке у рукама двема —
И огласила се кроз мрак прве зоре
Крвожедним твојим кикотом; док врућа
Луч сунца спаваше у сутону горе,
У напору болном првога сванућа.
Тебе погледаше очи свију ствари;
Твој став узе љиљан у великом врту;
Сунце да у твојим косама зажари;
Бледи мрамор захте твоју чудну црту.
II
И сва твојим гласом прозборише врела;
Море узе сјајну гипкост твоје пути;
Твој покрет сва поља валовна и зрела;
И твој глас сва гнезда која ће се чути.
Цвеће узе боју твојим отровима;
И сјај твог осмеха узе блесак маја:
Твоја је лепота у стварима свима,
Твој кобни чар нема имена ни краја.
Све пробуди шумом твојих корачај и,
И свему си дала смисао и цену;
Сва тајна закона у теби се таји,
Као златни конци протекли кроз стену.
III
Ти си лука где се савију сва једра,
Пут куд бесповратно пређе нога наша,
И седам влашића једног јутра ведра,
Последња молитва и последња чаша.
Друг и непријатељ, издаја и вера,
Наш део и контраст; символ свега бола,
И символ свих срећа; заблуда и мера
Свих понора срца и нереда спола.
И отров и причест у срцу и духу,
Свуд себи доследна, без међе и стега:
Идеја у белом непорочном руху,
Самобитни закон дигнут изнад свега.
IV
Ти си принцип који и руши и гради,
Дух божји у свакој и струни и црти;
И ветар што хучи на обали глади,
И њива што плоди у пределу смрти.
Непрекидни извор поноса и стида,
И вечно беспуће куд се закорача;
Ти си очарано око свега вида,
И венац маслине и држаље мача.
Прва реч је твоја кључ и прва тајна
Свег бола на земљи; у твој врч се саспу
Све крви и сузе; пустињо бескрајна,
Сунца очајања где грану и заспу.
Why did people make money from casino games? - Work
ОдговориИзбришиCasino Games: Play the best games. Play the most popular casino games for free. The most common games in the world หารายได้เสริม are slots and roulette.