ЦАРИЦА
Tи си лепа наша царица у круни,
С десет дубровачких пажева; и греје
С тебе сјај драгуља што донеше пуни
У Котор бродови с Кипра и Мореје.
Орли од бисера леже по твом скуту,
Крсти по стихару, и сафири вратом;
Мирисе Истока остављаш по путу; Твога коња воде поткована златом.
Све цркве у царству твоје име зборе,
И наше велможе и наши васали
Гледају те с чежњом и са страхом дворе,
Док ти гледаш као паж плашљив и мали,
Како једна брига, танка као пара,
Пређе преко чела крунисаног Цара.
Најпре свог сокола пусти Војновићу,
Затим кнез Радића прхну златна стрела;
И тад опазише и Цар и властела
Да стрела не може да промакне тићу. Трипут бесне коње обукоше таде,
Под тешким оклопом у сребрне пене;
И кад царичина рукавица паде,
Војновић је копљем диже са арене.
Трипут седи витез ка племићу плаву
Јуриша, док баци мач скрхан у траву,
И док под њим паде тешки коњ прободен.
Тад даде младићу кћерку пуну чара,
И са себе даре великога цара:
Златни пас за Серез и бурму за Воден.
Цео дан сунчани звоне бучна звона,
Сва је Призрен градска отворио врата,
Кад јавише трубе да из Авињона
Стижу поклисари, три папска прелата.
Од мора где расту лимуни и нарде,
Свим путем стајаху, као мирне јеле,
Царски копљаници, стрелци, халебарде;
Цар прими мисију на врата капеле.
Затим у дворани, Цар, логотет царски,
И сва сјајна свита, стајаху док срочи
Поздрав на латинском мудри бискуп барски.
Император небу подигнувши очи,
Свечано на писму ту преломи сада
Печате над страшном судбом Цариграда.
Писана у Градцу, сликана у Жичи,
У Млецима тешким златом окивана,
Књига о претцима, која царство дичи —
Опет је цар чита три ноћи и дана.
И крупне зенице које помно уче,
Не виде вечери ни пурпурну зору, Ни кад три војводе донесоше кључе
Града Христопоља на Беломе мору.
И као музика на поноћној реци,
Сва слова певају претке што су били,
Краљеви и писци, војводе и свеци.
И кад склопи очи на тигру и свили,
Император виде како пређе сводом
Страшни сен Немање победничким ходом.
Помени, Господе, раба Оливера
Деспоту Леснова и Овчега поља,
И Ану-Марију, и децу; и воља
Твоја буди блага као твоја вера. Даде храму села, засеоке, паше;
На стари млин врати из Злетовске воду;
Даде уље, тамјан, и одежде наше;
Лик Пантократора у великом своду.
У сребро окова безброј светих слика:
Све у вечну славу благоверног цара
Стефана, кад даде царству Законика.
Повели сто бдења. — Гаврил, слуга Христа,
Каза, а записах, ђак из Хилендара,
Ја, Јеж многогрешни. У хиљаду триста...
Стоји тутањ коњских оклопа и звека
Панцира. Већ подне пада на врхунце.
Цар гледа, још врве, страшни из далека —
Сваки у свом штиту носи једно сунце.
Кациге од туча; властелински шлеми
С пауновим перјем; на рукама свима
Тешке рукавице; стег за стегом стреми —
Сто нових победа већ хуче у њима.
Док над Паунима блисну задња зрака
У злату једнога коња и јунака —
То деспот Оливер од Леснова, мину.
Посут драгуљима у руци му сину
Тешки крст за Солун, кад падне од мача:
Светом Димитрију поклон освајача.
Kад цар Кантакузен беше гостом цара,
С кимвала и харфа све музика веја,
С бронзаних троношца мириси из жара,
С млетачких зрцала одсев полилеја.
Златно суђе пуно рибе с Белог мора.
Из Срема фазани, дивљач из Пирина,
Грожђе из Превезе; ред златних амфора
Свих пића из Стона и требињских вина.
С друштвом својим глумац Добросав из Хума
Даде три представе: седам дана шума
Прођоше у гозби светлијој од ишта.
Кад далеко беше гост од Радовишта,
За првом трпезом, сам у своме скупу,
Две му горке сузе падоше у купу.
Oвде лежи Деспа, владичица, жена
Војводе Драгоша... живе дваест лета...
Скутоноша светле Царице и њена
Дрýга у врлини и дивљењу света.
Још не виде царство тих аздија; нити
Визант тих бисера; нит сетније звуке
Изви ко са харфе; нит могаше бити
Снег на Рилу бељи него њене руке.
Али увек тужно беше срце Деспе...
Подари иконе цркви Архангела,
Златне канделабре Пречистој код Преспе,
Два товара блага и двадесет села
Цркви у Леснову... Склопи очи сетне,
У исход уштапа, једне ноћи летње.
Цар зида манастир Светих Архангела,
На води Бистрици дуг хиљаду хвата;
Силни су му стуби од албастра бела,
Темељи од сребра, зидови од злата.
Престо Патријархов од опала; престо
Царев од рубина, стоји на два звера;
За десет владика од бисера место;
Сто кедрових стола за сто калуђера.
Свуд грчки мозаик и млетачка фреска,
У окнима стражу стрâже архангели,
Из свију сводова мирише и блеска.
А први пут звона зазвониће триста,
Кад из Цариграда врати се Цар смели,
И тешки мач спусти у подножје Христа.
Сав у злату, титан, риђ и модра ока,
Цар слуша реч Кнеза у Великом већу.
У луци пурпурна једрила широка,
Цело море плине посуто у цвећу.
Царски витезови, кнежеви госпари,
Једни према другим, кад се мукло зачу
Плашљива реч Кнеза; и млади и стари
Сви држе погледе на царевом мачу.
Ковао га Новак из Хвосна; сентенце
Писа Вук из Рисна; Сардо из Фиренце
Оштрио га на свом точилу да сева.
Балчак је од једног претка Бенвенута,
Резан три године; и три га је пута Отровом тровао Срђ из Горничева.
Под Серезом сву ноћ пева војска царска;
Данас слави Царе, а за царским столом Сва властела и сва браћа хилендарска;
Царица под круном као ореолом.
Ту кнез од Дривоста, и кнез у Авлони
Васал-краљ Бугарске, бачене под иго,
Немачки ритери, франачки барони,
И кнез Јеро Бунић и гроф Мочениго. Господин Оливер, то царево око,
И Прељуб, мач царев, јавише високо
Да је Тесалија сва пала за вече.
А молбу за Царство кад Патријарх рече,
Дворана заблиста као сунцем цела:
На рамену Царе држи Архангела.
У пажа Милоша очи од смарагда,
Рука од албастра и власи од лана;
Пауни царице пресрећу га свагда,
Царски лави пију из његовог длана.
Глас му тече као свилен нит, полако,
Певање је дете учило од виле;
Но нико не влада златним ножем тако,
У облаку стреља утве златокриле.
И царичин пажу Милош Обилићу,
Збори са звездама што над градом плове,
И сваки глас земље он слуша без даха.
Али од Косова пође ли прам праха,
Затрепери цело срце соколићу,
Отворе се широм очи смарагдове.
Нема коментара:
Постави коментар